17 avg MOJA PRIČA: Marijana Vidović – Dečiji osmesi su moja najveća motivacija i nagrada
Zahvaljujući njenoj humanosti i angažovanju, svi čepovi koje Subotičani sakupljaju, budu uredno objedinjeni, a kasnije i isporučeni na pravu adresu. Njeno ime je Marijana Vidović i uprkos brojnim privatnim obavezama, poslednjih godina angažovana je kao koordinatorka subotičkog ogranka udruženja „Čepom do osmeha“.
„Ja sam majka blizanaca, Miloša i Luke. Luka je dete sa smetnjama u razvoju, hoda uz pomoć štaka i pravi je borac. Jednom smo gledali reportažu o dodeli pomagala, i upravo on je predložio da i mi kao porodica damo mali doprinos u vidu čepova“, započinje priču Marijana i dodaje da su ubrzo u prikupljanje plastičnih čepova uključili i školu koju su Miloš i Luka pohađali.
„Nakupivši određenu količinu čepova kontaktirali smo centralu koja nas je povezala sa tadašnjom koordinatorkom Ljubicom Miočinović. Tako smo 2016. godine ušetali u čarobni svet ’Čepa’. Uključili smo se kao aktivni volonteri, pomagali prilikom sakupljanja čepova, odlaganja i kod nas kod kuće. Sledeće godine, nakon dodele invalidskih kolica našoj Emeše Varga iz Subotice, Ljubica mi je predala svoju poziciju uz reči da na mlađima svet ostaje. Ona je i dalje aktivni volonter i zahvalna sam joj na svemu, između ostalog i to što smo upoznali divnu porodicu Petković“, nastavlja naša koordinatorka.
Brz način života izuskuje i obavezno poštovanje rokova, pa je ogroman i osećaj odgovornosti za organizaciju oko preuzimanja čepova. Sav taj pritisak nestaje kada se vidi rezultat, a to je sreća na licima dece.
„Trenutno sam nezaposlena, to je bio moj izbor kako bih bila uz svoje dete na svim vežbama i operacijama, kako bih ga vodila u školu i na treninge, tako da volonterske obaveze prilagođavam privatnim. U svemu tome veliku podršku i pomoć imam od supruga Gorana i sina Miloša, koji obavljaju teži deo posla, a to je nošenje džakova sa čepovima“, objašnjava Marijana.
Svaka dodela pomagala ili akcija su posebne i dirljive priče, ali neki trenuci ipak ostaju posebni za zauvek. Za Marijanine sinove Miloša i Luku to je sklapanje mozaika od čepova u Bajmoku, a za nju baš ta njena prva dodela kolica pre četiri godine u Subotici.
„Osmeh male Emeše kada je dobila kolica i sreća na licima njenih roditelja nemaju cenu. To je samo podstrek da možemo postići bolje i više. Trajemo i trajaćemo. Nije tu samo u pitanju pomaganje deci, mi edukujemo ljude o ekologiji, reciklaži i humanosti. Kao jedna velika porodica smo, Vanja i Boriša su moju porodicu 2019. obradovali laptopom koji nam je i danas od pomoći privatno i za ogranak“, kaže Marijana, Subotičanka koja svoju sreću meri dečijim osmesima.