“Edukacija šire populacije predstavlja osnov za unapređenje kvaliteta životne sredine u svakoj zajednici, pa i kod nas!”
I ovog puta smo pitali stručnjake i zatražili njihovo mišljenje
Departman za hemiju, biohemiju i zaštitu životne sredine sa Prirodno-matematičkog fakulteta iz Novog Sada je partner u rešavanju i ovog problema i zajedničkim snagama dolazimo do rešenja.
Razgovarali smo sa njima o aktuelnoj temi koja se tiče mikroplastike, a ceo intervju možete pročitati u nastavku.
Šta je mikroplastika?
Mikroplastika, prema trenutno važećoj klasifikaciji, obuhvata polimerne čestice čija je veličina manja od 5 mm.
Mikroplastika se deli na primarnu i sekundarnu. Pod primarnom mikroplastikom podrazumeva se ona plastika koja je fabrički proizvedena na veličinu manju od 5 mm. Najčešće ima primenu u kozmetičkim i proizvodima za ličnu higijenu, kao i u sredstvima za pranje. Pod sekundarnom mikroplastikom podrazumeva se ona plastika koja je nastala razgradnjom velikih plastičnih ostataka u životnoj sredini, pod dejstvom različitih fizičkih, hemijskih i bioloških procesa kao što su sunčevo zračenje, dejstvo mikroorganizama, mehanička abrazija i slično.
Odakle mikroplastika dolazi u naše okruženje, a samim tim i u organizam čoveka?
Plastika je jedna od najuniverzalnijih materijala koje je čovek proizveo jer obezbeđuje širok raspon jeftinih, laganih, čvrstih, izdržljivih i koroziono otpornih proizvoda, čija je svakodnevna upotreba veoma raširena. Međutim, upravo zbog svoje univerzalnosti svetska proizvodnja plastike drastično je porasla u poslednjih 50 godina, pri čemu veliki procenat dospeva (oko 71%) u životnu sredinu.
Životni vek plastike varira od 1 do 50 godina, u zavisnosti od njihove prethodne upotrebe, pre samog odlaganja, zbog čega se u životnoj sredini zadržavaju značajne količine sekundarne mikroplastike, kao što su ostaci mreža za ribolov, industrijske smole, predmeti za domaćinstvo i drugi plastični otpad. Posebno je zabrinjavajuća količina mikroplastike koja u životnu sredinu dospeva nepravilnim odlaganjem otpada, kao i kroz komunalne i industrijske otpadne vode. Jednom ispuštena mikroplastika u vodene sisteme može biti transportovana u okeane putem reka, ali takođe može biti zadržana u slatkovodnim sistemima uključujući i izolovane akvatične sisteme kao što su jezera. Pored sekundarne mikroplastike jedan od dominantnijih puteva dospevanja mikroplastike u životnu sredinu predstavlja industrija za proizvodnju plastike, sredstava za ličnu higijenu i kozmetičkih preparata. Međutim, brojni su primeri industrija koje zamenjuju čestice mikroplastike u preparatima sa drugim materijalima koji su manje štetni po životnu sredinu.
Mikroplastika može dospeti u ljudski organizam iz više izvora. Verovatno najznačajniji način unosa mikroplastike u ljudski organizam jeste kroz konzumiranje hrane, s obzirom da ove čestice ulaze u lanac ishrane i akumuliraju se kroz njega. Tako na primer, procenjena godišnja količina mikroplastike koju čovek unosi u organizam konzumirajući školjke iznosi do 11 000 čestica. Ribe mogu sadržati visoku koncentraciju mikroplastike, ali ona se uglavnom akumulira u želucu i crevima, a s obzirom da se pre konzumacije ti delovi uklanjaju, čovek ih ne unosi u organizam. Takođe, brojne hemikalije koje se koriste kao aditivi za izradu plastike imaju sposobnost akumuliranja u tkivima organizama, a kroz lanac ishrane na kraju dospevaju do čoveka.
Voda za piće je jedan od mogućih načina unosa mikroplastike u organizam, s obzirom da se može naći u površinskim vodama, koje predstavljaju jedan od izvora sirove vode tokom proizvodnje vode za piće.
Moguće je i unošenje čestica mikroplastike inhaliranjem, ukoliko se ove materije nađu u vazduhu. Međutim, znatno je manji broj podataka o prisustvu mikroplastike u vazduhu, u odnosu na vodene ekosisteme.
Kako možemo da izbegnemo korišćenje mikroplastike?
Svako od nas može da doprinese smanjenju ispuštanja mikroplastike u životnu sredinu kroz smanjenje upotrebe plastičnih kesa, flaša, ambalaže i drugih proizvoda od plastike, razdvajanje otpada, reciklažu, ponovnu primenu plastičnih materijala i dr. Takođe, kozmetički proizvodi i sredstva za ličnu higijenu predstavljaju veoma bitan izvor mikroplastike u životnoj sredini. Plastične mikro-kuglice pojavljuju se uglavnom u proizvodima za piling brojnih proizvođača kozmetičkih preparata. Izbegavanjem upotrebe ovakvih sredstava koja sadrže mikroplastiku, sprečavamo njeno korišćenje, jer preko komunalnih otpadnih voda, ona može direktno dospevati u životnu sredinu.
Povećanje svesti o rizicima koje predstavlja mikroplastika po životnu sredinu, sa potencijalnim posledicama po zdravlje ljudi, kao i ekonomski i socijalni aspekt ljudskog društva, dovelo je do toga da su brojne zainteresovane strane, među kojima su i proizvođači plastike, počele da razvijaju strategije sa ciljem smanjenja emisije plastike u životnu sredinu. To je rezultovalo zajedničkom deklaracijom 69 svetskih organizacija, iz 35 zemalja, koje se bave plastikom, kojom se formalizuje njihov doprinos ovom cilju.
Pravno gledano, postoji veliki broj instrumenata koji su predloženi i/ili su stupili na snagu na nacionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou sa ciljem da se ispuštanje plastike u životnu sredinu smanji. To uključuje akcione planove, strategije, propise, konvencije, smernice i sporazume koji sadrže posebne mere upravljanja. Sve su zasnovane na merama upravljanja, koje se mogu klasifikovati na sledeći način:
1) preventivno delovanje kroz ponovnu upotrebu, smanjenje nastanka otpada na izvoru i reciklažu;
2) uklanjanje mikroplastike, što obuhvata monitoring, kao i čišćenje zagađenih lokaliteta;
3) ublažavanje posledica zagađenja mikroplastikom i formiranje zakonske regulative u ovoj oblasti;
4) edukacija i diseminacija informacija vezanih za zagađenje životne sredine mikroplastikom.
Međutim, uprkos ovim inicijativama i opštoj zainteresovanosti naučne i stručne javnosti, još uvek postoji niz problema u samoj zakonskoj regulativi i njenom sprovođenju, koji se moraju rešiti da bi se omogućilo smanjenje emisije mikroplastike i nanoplastike u životnu sredinu. Takođe, razvoj regulatornih okvira posebno dizajniranih za sprečavanje širenja mikroplastike i nanoplastike u životnoj sredini, veoma je otežano zbog vremena koje je potrebno da se rezultati istraživanja prihvate i implementiraju u zakone i druge propise.
Jedan od najznačajnijih u nizu dokumenata koji su izdati sa ciljem smanjenja dospevanja mikroplastike u životnu sredinu jeste Strategija Evropske Unije o plastici. Strategijom je predviđeno da do 2030. godine, sve vrste plastičnih ambalaža na tržištu EU budu izrađene od reciklabilnih materijala, da se smanji potrošnja plastike za jednokratnu upotrebu i ograniči namerna upotreba mikroplastike.
Kakav uticaj mikroplastika ima na životnu sredinu, biljni i životinjski svet?
Mikroplastika može ispoljavati fizičke ili hemijske efekte na žive organizme koji se javljaju kao posledica nekoliko potencijalnih faktora. U slučaju fizičkih efekata to su veličina i oblik čestica, dok su za hemijske efekte važni njihova velika površina i reaktivnost, kao i toksičnost polimera i sposobnost apsorpcije drugih zagađujućih materija.
Sa povećanjem količine mikroplastike u vodi, dolazi i do povećanja njene bioraspoloživosti vodenim organizama. Boja, gustina, oblik, veličina, aditivi, agregacija i zastupljenost ovih čestica mikroplastike utiču na njihovu potencijalnu bioraspoloživost. Boja i dimenzije mikroplastike mogu uticati na verovatnoću usvajanja usled sličnosti sa plenom. Na primer neke vrste riba su vizualni predatori i često mogu zameniti hranu sa mikroplastikom.
Mikroplastika koja pluta po površini može dospeti na kopno, što je čini pristupačnijom mnogim organizmima koji ih mogu konzumirati. Ptice i ribe mogu zameniti plutajuću mikroplastiku sa hranom.
Unošenje mikroplastike, kod oganizama može izazvati poteškoće mehaničke prirode kao što je ometanje pokretljivosti i sprečavanje funkcije digestivnog trakta, ili hemijske poput upale, hepatičnog stresa, smanjenog rasta i drugo. Direktni efekti mogu se javiti nakon ingestije i translokacije u tkiva, ćelije i telesne tečnosti.
Dodatni problem predstavlja i tendencija vezivanja toksičnih materija na površinu mikroplastike. One se akumuliraju i prolaze kroz lanac ishrane, a na kraju dolaze do čoveka. Mikroplastika takođe može poslužiti kao utočište različitim mikrobnim zajednicama ili kao medijator u prenosu stranih (potencijalno patogenih) mikrobnih vrsta.
Takođe, iz mikroplastike može doći do oslobađanja aditiva koji se dodaju u toku proizvodnje plastičnih materijala. Neki od ovih aditiva spadaju u grupu perzistentnih organskih polutanata, a većina se može smatrati toksičnim jedinjenjima.
Kako prisustvo mikroplastike utiče na čovekovo zdravlje?
Mikroplastika je predmet mnogih istraživanja, ali efekti na zdravlje ljudi još nisu u potpunosti poznati. Rizik po ljudsko zdravlje od mikroplastike je relativno nova oblast istraživanja i tome nema dovoljno podataka. Svetska zdravstvena organizacija je 2017. godine potvrdila da, prema dosadašnjim saznanjima, unošenje mikroplastike u čovekov organizam ne dovodi do smrtnog ishoda. Međutim, opasnosti od mikroplastike unete u organizam mogu poticati od fizičkih osobina samih čestica, njihove polimerne strukture i vrste aditiva dodatih pri proizvodnji, kao i sposobnosti da vezuju i transportuju druge zagađujuće materije i mikroorganizme. Na osnovu ovih saznanja, Svetska zdravstvena organizacija pozvala je naučnu i stručnu javnost da se u budućim istraživanjima fokusiraju više na uticaj mikroplastike na zdravlje ljudi.
Da li treba da budemo zabrinuti zbog prisustva mikroplastike u našem okruženju?
Plastika se smatra najjednostavnijim materijalom današnjice i sa povećanjem njene upotrebe povećala se i njena količina u našem okruženju. S obzirom da je velika količina plastike već prisutna u životnoj sredini, kako u vodenim sistemima tako i na kopnu, to samim tim dovodi i do velike količine mikroplastike s obzirom da nastaje razgradnjom velikih plastičnih ostataka.
Potrebno je da budemo svesni ove opasnosti i da delujemo na smanjenje količine i uticaja mikroplastike na životnu sredinu i zdravlje ljudi, kroz preventivne mere implementirane u zakonodavstvo, kao i kroz edukaciju stanovništva u svim starosnim grupama.
Šta jedan prosečan građanin može da učini kako bi redukovao zagađenje mikroplastikom?
Pre svega je potrebno povećanje svesti o rizicima koje predstavlja mikroplastika po životnu sredinu, sa svojim potencijalnim posledicama po zdravlje ljudi, kao i ekonomski i socijalni aspekt ljudskog društva.
Održivo upravljanje plastičnim otpadom bi podrazumevalo smanjenje nastanka plastičnog otpada kroz upotrebu reciklabilnih materijala i smanjenje potrošnje plastike za jednokratnu upotrebu.
Svakako bi trebalo voditi računa o adekvatnom načinu odlaganja plastičnog otpada, redukciji korišćenja plastičnih materijala (kao što su na primer plastične kese, flaše i druga ambalaža), kao i o direktnom ispuštanju mikroplastike u životnu sredinu, kako bi se na što efikasniji način sprečila količina plastike koja direktno i indirektno dospeva u životnu sredinu.
Autorke:
Dr Aleksandra Tubić
MSc Maja Lončarski
Koautor:
MSc Sanja Vasiljević
